Prikaz romana „Kaja, Beograd i dobri Amerikanac“: Tajna Mirjane Đurđević

U ovoj zemlji je pravo čudo kad neka knjiga doživi jedanaesto izdanje, a pritom tiraž nijednog izdanja nije manji od 1000 primeraka. E, to je slučaj sa knjigom Mirjane Đurđević „Kaja, Beograd i dobri Amerikanac“. Bolje da ne ulazim dalje u detalje. Može da ispliva koješta pa da me eliminišu kao nezgodnu prikazivačicu knjiga.

U čemu je tajna ove knjige? Prvo, iznenađenje. Drugo, utemeljeni likovi sa kojima je lako identifikovati se. Treće, dinamika priče uz sjajna autopoetička objašnjenja. Četvrto, neponovljiv jezik, živ, prepun neočekivanih tumbanja, kovanica tako istinitih i ubojitih i vrlo dosledan pravopis po Vuku, naravno Karadžiću.

Iznenađenje je priča, pored ostalog, o maloj kalmičkoj budističkoj zajednici koja je obitavala u Beogradu, držala se svojih običaja, imala svoj vlastiti hram. Ima Beograd vera raznih fela, uglavnom hrišćanskih i islamskih (ostalo nam od Turaka). Za budiste je malo ko mogao pretpostaviti da su živeli ovde. Došli sa Belim Rusima posle Oktobarske revolucije, iz Mongolije, sa obala Kaspijskog jezera/mora gde su obitavali od 17. veka. Jedan ogranak budista izgleda pretežno sa „žutim kapama“ mada je najupečatljivija ličnost Danžingarava, raspusnog sveštenika „crvene kape“ sklonog raznim erotskim vratolomijama, o čemu su i naši budisti sačuvali neke sličice poput one o seksualnom aktu na konju koji juri a akterka je okrenuta naglavačke. I autorka i ja se baš za njega zakačile, zanimljiv nam.

Ljudi skromni, vredni, na rubu grada, u Malom Mokrom Lugu. Nikome nisu smetali, opošljavali su kvalitetno ono što su najbolje znali. Brinuli o konjima. Snalazili se. I deca su im bila radišna. Osim što Mirjana Đurđević pasionirano prati život i odlazak skupine Kalmika 1944. sa Nemcima pred sovjetskom armijom, što je pohvatala niti njihovih međusobnih i odnosa sa lokalnom zajednicom, ona se preko devojčice Kaje, u svom oprobanom maniru, pozicionira i živi subinu tog visprenog deteta, potom devojke koju je nemoguće kontrolisati (kao da je nju moguće? mislim kontrolisati), Đurđevićka smešta sebe samu u dva centralna lika knjige u Micu Đurđević, za prijatelje Kiti, književnicu u to vreme popularnih romana i u devojčicu „Kinešče“ Kaju. Sukobi Kaje i Mice bi mogli biti baš njeni unutrašnji sukobi. A vreme, to vreme u romanu počinje u proleće 1927, a završava u leto 1946. godine.

Životni su i likovi kalmičkih mladića, Kajinih momaka Učura i Ljalje, uspešnog sportiste i za sva vremena podobnog i potrebnog konjušara, čije sudbine od 1944. godine teku na dve različite strane. Učur sa brojnom decom od različitih žena, ali svom okupljenom oko njega, napušta sport i živi život paora negde oko Zrenjanina, a potom u Senti. U Mirjaninoj priči Ljalja postaje deo aparata UDBE i, kako bar u naznakama stoji, pomaže ljudima da prebrode teško vreme.

Možda je vreme da kažem da, iako priča sadrži dosta dokumentarnih elemenata, reč je o romanu. Nekim likovima su pridodate osobine i istorije koje u stvarnosti nisu imali. Doktor Hara Davon, najznačajnija ličnost među Kalmicima, utemeljitelj hrama, nije imao usvojeno dete Kaju koja mu je u romanu pripisana. Uostalom u tri appendixa na kraju romana Đurđevićka nam je radi boljeg razbiranja dala: 1. Uporednu mapu ulica, likova i ponekog događaja; 2. Ulice nekad, sad i u međuvremenu; 3. Istine i izmišljotine. Drugo, svi likovi su od krvi i mesa, uverljivi. Meni omiljen lik iz romana je Sava. Neću da se izjasnim na koga sumnjam da je Đurđevićka preslikala u lik Save. Nije čovek kriv, Deus sive natura ga dao tolerantnog, posvećenog svom poslu, radnog, brižnog. blagonaklonog naspram svih ludosti njegove žene.

„Džon Dajnili Prins, poslanik SAD (ambasador) u kraljevini SHS, voli da sklapa površna prijateljstva gde god se zatekne, pa i po Beogradu. I to mu manje-više sa svima polazi za rukom, sa svima sem sa gđom Đurđević. Kod nje nikakva površnost u prijateljstvima ne prolazi, 'dža ili bu', kako je objasnila Pidžinu, a on posle ni u jednom rečniku, čak ni relejno, nije uspeo da pronađe šta to tačno znači, niti je smeo koga drugog da pita 'lako je mogla biti neka njena psina u pitanju, engl. Practical joke. To mu je što mu je, ubrzo je shvatio da se on gđi Đurđević ispoveda češće i poštenije nego što se ikad ijednom svešteniku ispovedao. I ona njemu, što jes, jes.“ Do Drugog svetskog rata Pidžin aktivno pomaže kalmičku zajednicu, druži se sa spisateljicom i pre svega brine o Kaji u koju projektuje ljubav dede, kome je unuka daleko, ali i nešto više, neizrecivo i dobro.

Osvojio me je odnos Mice, Save i Pidžina sa dve kućne pomoćnice, naše Švabice iz Debeljače, inače rođake, Maruške i Tetice. Ravnopravan odnos, pun brige, uzajaman. Prelepo je skockala promenljivost i nestalnost moći koja sa promenom istorijskih okolnosti menja pozicije aktera, a tamo gde od početka postoji dobronameran prijateljski odnos taj odnos ne gubi na snazi. Maruška i Tetica su izvor đakonija, a za vladavine Nemaca zaštita porodice, kao što će njih dve pre ulaska Rusa porodica ispratiti sa konvojem izbeglica u Švajcarsku i poštedeti ih logorisanja, odmazde oslobodilaca itd. Savin komentar za vreme okupacije je za sva vremena: „Čaršija će jedva dočekati da poveruje da su ti sluškinje rekvirirale kuću i pretvorile te u roblje“, ubedljivo je rekao Sava, a ona se najednom našla kao pokisla, znala je da je čaršija ne voli, čaršija nikoga ne voli, ali baš toliko, i da je njezin rođeni muž toga svestan...

Dinamičan odnos Kiti i Pidžina, po profesiji lingviste, često otkriva neko od autopoetičkih objašnjenja Mirjane Đurđević. „Vi ste jedna... Dojadili ste mi više s vašim izmišljavanjem reči i izmotacijama s pravopisom! Pola varoši misli da ne znate šta se piše zajedno a šta odvojeno a vi se šegačite! Lingvistika je ozbiljna nauka, Kiti. [...] Koja nam je to polovina varoši pismena, moliću da znam? Hihihi. Da vam nema nas neozbiljnih pisaca, vi lingvisti ne biste imali šta da radite. Da beležite naše izmotacije i od njih pravite tu nauku kojom ćete posle maltretirati pokoljenja...“

Jednom je samo pitao zašto. Odgovorila mu je da je u romanu potpuno nedopustivo da sporedni likovi pred kraj preuzmu radnju. Ali da se u životu, ako potraje, uvek upravo to događa.
 
Autor: Nadežda Radović
Izvor: Danas