Ajde, Koštan! Digni se, rasvesti! Ajde, svatovi te čekav, mladoženja te čeka. Digni se! Ne plači! Sluzu ne puštaj! Stegni srce i trpi! Bidni čovek; a čovek je samo za žal i za muku zdaden!

Borisav Stanković je u svom literarnom stvaralaštvu, kao izvrstan hroničar Vranja na prelomu između 19. i 20. veka, prikazao patrijarhalnu kulturu i njene dogme, nevidljivu a postojanu granicu između muškog i ženskog sveta, porodične, rodne i društvene uloge, sukob prošlosti i sadašnjosti.

Nižući različite predstavnike vranjanskog društva – hadžije, pandure, svirače, igračice, prosjake, sluškinje, pijanice – Stanković u dramama Koštana, Tašana i Jovča oživljava sliku daleke epohe i približava nam razuzdani boemski život, kafanske svirke čiji su se zvuci prostirali po sokacima dok je čitav grad tonuo u mrak, ali i nezadovoljne i poražene Vranjance koji strastveno vole i snažno osećaju, likove razapete između sopstvenih želja i odgovornosti prema zajednici i tradiciji, one koji pamte davne ljubavi i tuguju duboko i krišom.

Iskrenim i poetičnim jezikom autor nas vodi kroz nijanse ljudske prirode, otkriva lične i porodične drame, unutrašnje lomove pred naletima melanholije i čežnje, pružajući jedinstven uvid u lepotu i drhtaje duše koja zna kako da pati i oseća.

„Da je ovaj samosvojni, autohtoni autor pisao na francuskom, engleskom ili nemačkom jeziku, danas bi se smatrao jednim od najznačajnijih predstavnika evropskog modernizma.“
– Robert Hodel