O onima koji neće dobiti spomenik ili ulicu, ali zaslužuju da se upamte i imaju svoju priču: održana promocija „Beogradskog gubitnika“ Branislava Bjelice

Promocija knjige „Beogradski gubitnik“ Branislava Bjelice održana je u četvrtak 10. aprila u kafeteriji Bukmarker u knjižari Delfi SKC koja je bila popunjena do poslednjeg mesta.



Pored autora, govorili su ovom prilikom i Momčilo Petrović, pisac i novinar, Aca Seltik, muzičar, novinar i pisac, i Simonida Milojković, književnica i novinarka.

Branislav Bjelica je sabrao u svojoj knjizi obične i neprimetne stanovnike naše prestonice, ali nepokolebljive u svom neslavnom postojanju.

Ovo je knjiga o onima koje svi znamo, svi ih prepoznajemo u kraju, na ulici ispred dragstora, u frizeraju, na pijaci… Onima, naizgled sasvim običnima, Bjelica je ovom knjigom dao glas i poručio da je svako od nas na svoj način poseban, drugačiji, i da, ako ti društvo nije dalo „potvrdu“, daće je Bane ovom knjigom. Jer svi na svoj način zaslužuju da budu upamćeni.

Tu su Šone taksista, Ceca frizerka, učiteljica Sneža, Duško Ciganin…

Branislav Bjelica istakao je da piše iz duše, iz utrobe i samo kada oseti da je pravi trenutak, makar to bilo i na deset godina.

„O svim ovim ljudima sam pisao jer su meni interesantni, to su ljudi koji se ne pojavljuju u medijima i ja volim da pričam sa nepoznatima. Svi oni su postojali i postoje i dalje, proveo sam neko vreme sa njima, a ostali su mi godinama u glavi. Mislim da su bitni u svojoj nebitnoći za ovaj grad. Jer, da bi stigao na posao, moraš da se voziš sa nekim majstorom u autobusu, da ne bi bio gladan, odeš do pekare pa ni ne obratiš pažnju na onu pekarku koja isto ima svoj život, nadanja, strahove… I zaslužuje da ima svoju priču“, rekao je autor.

Momčilo Petrović je nazvao Bjelicu „srpski Džon Fante“, obrazloživši da im je, između ostalog, zajedničko to što inspiraciju za svoja dela nalaze u sopstvenom životu:

„Govorimo o knjizi koja je dobitna kombinacija – Banetove duše, njegovog dara da uoči karakterističan detalj oko sebe i njegove spisateljske veštine. Bjelice u ovoj knjizi ima mnogo, i kao aktera priče, a njegovih ljudi i dogodovština ima na svakoj stranici.“

Petrović je, upoređujući ova dva pisca, citirao kritiku koja je delo Džona Fantea ocenila: „Njegov stil je jednostavan ali izuzetno emotivan. Fante ima sposobnost da čitaocima prenese duboke osećaje kroz sažet i efektan jezik“, dodajući da se svaka reč odnosi i na Bjelicu.

U „Beogradskom gubitniku“ nema bogatog čoveka, ocenio je Petrović. Bane se bavi siromaštvom, nesnalaženjem junaka u svetu, njihovom nesigurnošću i svemu tome pridodaje humor.

„I u Fanteovim delima se često prepliću teme siromaštva, izolacije, nesigurnosti pojedinca i borbe za bolji život, ali uvek sa primesom nade i humora. Kod Baneta humor je oporiji i nema nade. On nas lišava šarene laže da će uvek biti dobro.“

Simonida Milojković je priznala da je, pročitavši Bjeličin prvi roman „Zajedničko dvorište“, pomislila kako bi mnogo volela da piše kao on.

„Onda sam uzela sledeći roman, ’Beogradsko čistilište’, i zanemela! I tada sam rekla kako bih volela da pišem kao Bane. Međutim, kako je nizao svoje romane, i sad ovu zbirku priča, shvatila sam da ’niko, nikad kao Bane!’, što bi rekao Balašević. Imam privilegiju da mi je blizak prijatelj i kolega i da delimo mnogo lepih i teških trenutaka, a kada nam je najteže, najslađe se smejemo! To čine i njegovi junaci. Interesantno je da svi potpuno drugačije reagujemo na tzv. gubitnike“, kazala je Milojkovićeva.

Bane je rekao, podsetila je, da njegovi junaci nisu ambiciozni ljudi, a onda je pomislila da ih je to možda i spasilo…

„Jer, šta danas znači biti ambiciozan? Danas su to uglavnom ljudi bez morala, ljudskosti, gaze preko mrtvih da bi ostvarili svoje zamisli. A ovi ljudi, oni su ušuškani u svom svetu, njima je dobro. Mi sudimo o njima kao gubitnicima, a oni možda nas žale. Ili ni ne razmišljaju o nama. Vidim ih kao ljude koji super igraju tablić, a dobili su loše karte. Ali oni, uprkos tome, igraju do 101“, navela je Simonida.

Aca Seltik se nadovezao, rekavši da je diskutabilno ko je gubitnik, a ko pobednik, i da to ne treba uzimati zdravo za gotovo:

„Kada pogledate, mi danas imamo dva Beograda: jedan na vodi, a drugi onaj koji mi znamo. Kada sam čitao knjigu, Bane me je vratio u vreme pre 20-30 godina jer su ti junaci i dalje oni ljudi koje mi znamo, što znači da nismo ipak izgubili to ’nešto’. Zato ova knjiga ulazi u kategoriju zbirki koju bi trebalo imati u kući jer je hronika jednog vremena, jednog grada. Bane piše o našem urbanom selu – Beogradu, pa će možda jednom današnjem klincu pasti na pamet da baci pogled i da pita kako je to bilo nekad.“

Ljudi o kojima Bjelica piše, složili su se svi, nisu oni koji će dobiti ulicu ili spomenik, ali imaju svoju priču koja zavređuje pažnju.

„Svako od nas ima život koji bi mogao da stane u knjigu, ali nema ko da piše“, kazao je Bjelica.

Te ljude Momčilo Petrović vidi kao dezertere iz borbe za bolji život, one koji su digli ruke i nisu želeli da učestvuju u tom ratu...

„Oni žive kako žive, neko je pomenuo izraz ’ljudi sa margine’, ali oni nisu na margini, oni su u centru. Naseljavaju celu planetu. Bane ima dobru dušu, i to se vidi u tome što nekada njegovi junaci zaslužuju kritiku, porugu, šut u du*e, ali Bjelica je blagonaklon i nikome ništa ne zamera, za sve ima razumevanje. To ovu knjigu čini plemenitom“, mišljenja je Petrović.

Likovi iz „Beogradskog gubitnika“ su organski, ’neprskani’, kako ih je videla Simonida Milojković:

„U ovom novom svetskom poretku ispadoše takvi autentični i normalni ljudi gubitnici jer nam se serviraju pogrešne vrednosti. Jedino što je izuzetno u tim normalnim životima je način na koji Bane o njima piše. To ih čini posebnima. Zbog toga smo se ovde svi i okupili. Zbog tog Banetovog dara da najobičniju priču ispriča maestralno. Oni su obični ljudi, a Bane je tu taj koji je poseban, kao i način na koji piše o njima.“

Aca Seltik je u Bjelici prepoznao ono što se može opisati kao „pank, rokenrol“, odnosno nepristajanje na nešto što ti ne odgovara, bez obzira na to što je bahatost postala normalnost.

„I svi to mislimo, mi koji smo ovde i čitamo knjige. Ovakve. Neki od Banetovih likova su usamljeni, neki su po svom odabiru u osami, a neki su u samoći. Svako to doživljava na sebi svojstven način, ali je činjenica da, da bi napisao ovakvu knjigu, treba da uđeš u osamu i da pišeš onima koji su usamljeni“, kazao je Aca, a Bane dodao:

„Ponosan sam na ljude ovde jer su to ljudi koji ne prolaze na crveno, ne pljuju po ulici, i koji čitaju knjige. Meni je drago da u Beogradu još ima takvih jer ja zaista želim da odem iz njega!

Seltik je za kraj izrazio želju da Bjelica zaista ne ode iz grada, ocenivši:

„Doveli su nas u situaciju da grad koji svi osećamo kao svoj i kao naš, koji volimo najviše na svetu, u isto vreme i mrzimo. U isto vreme smo i Betmen i Džoker. Možda smo izgubili Beograd, jedno vreme ili način života, ali se iskreno nadam da nismo izgubili sebe, i zato ćemo sačuvati i povratiti ono što nam je važno.“

Promocija je završena uz misao da Beograd jeste grad ovih junaka, iako nemaju nikakve ambicije da ga osvoje... Osim šnajderke Ivane, sada već u poodmaklim godinama, koja ima samo jednu želju: da se popne na čuveni balkon Gradske skupštine, tamo gde se penju pobednici, i svima pokaže srednji prst.