Majkl Vud: Kinezi vole svoju istoriju

Autor Majkl Vud, u ekskluzivnom razgovoru za Bukmarker, pomogao nam je da provirimo u četiri milenijuma bogatu riznicu Kine i objasnio kako se ova država menjala i koji su (bili) najizazovniji trenuci u njenoj istoriji, o čemu piše i u svom delu „Priča o Kini“.

Stručna, temeljno istražena, „Priča o Kini“ engleskog istoričara i televizijskog voditelja Majkla Vuda izvrsno je napisana istorija ove velike civilizacije, i pruža zanimljiv uvid u uzbudljivu prošlost, prepunu obrta, koja se proteže hiljadama godina. „Priča o Kini“ započinje od najranijih dinastija, začetka kineske države i temelja kulture, pa preko renesanse, opijumskih ratova, društvenih prilika posle 1949, Kulturne revolucije, završava usponom pod upravom Si Đinpinga.  Nezaobilazno je štivo o najintrigantnijoj i najmoćnijoj državi na današnjoj svetskoj pozornici.

Preko četrdeset godina posećujete Kinu. Odakle je potekla fasciniranost ovom zemljom? Koliko se ova država menjala nakon svakog Vašeg ponovnog dolaska? Kakva je bila prvi put kada ste tamo došli, a kakva 2019. godine, kada ste je poslednji put posetili?

Zainteresovao sam se za kinesku kulturu još dok sam bio u školi – zahvaljujući jednoj knjižici prevoda poezije iz dinastije Tang – Du Fu, Li Bai, Du Mu i drugih. To je bilo pravo otkrovenje. Čak i kada čitate u prevodu, shvatate da u evropskoj književnosti ne postoji ništa slično tome. Siguran sam da su svi barem jednom doživeli takav trenutak – knjigu koja vam otvori prozor u svet za koji niste ni sanjali da postoji! Prvi put sam otišao u Kinu ranih osamdesetih. Od tada su me putovanja i snimanje filmova odveli u gotovo svaki deo te zemlje. Naravno, današnja Kina je svetlosnim godinama udaljena od one u koju sam prvi put kročio. Tada je još uvek bila siromašno, agrarno društvo, ali četrdesetak godina od reformi Deng Sjaopinga, Kina se preobrazila do neprepoznatljivosti.

Koji se događaj može smatrati početkom računanja kineske istorije? Koja se dinastija smatra prvom, a koja najvećom u istoriji?

Što se tiče istorijskih zapisa, prva dinastija sa imenovanim kraljevima bila je Šang, između 16. i 11. veka pre nove ere, ali su tradicije o ranijoj dinastiji Sja verovatno tačne. Kada je reč o jednom ključnom događaju, klasični Kinezi su uvek smatrali da je pad dinastije Šang 1046. godine pre nove ere bio presudan trenutak njihove rane istorije, jer je doveo do uspona Džou dinastije, koja je postavila neke od temeljnih ideja kineske kulture, poput koncepta pravednog vladara. Međutim, moderna arheologija menja sliku prošlosti, a spektakularna arheološka otkrića poslednjih godina – o kojima pišem u svojoj knjizi – pomeraju granice kineske istorije unazad, 2000. godine pre nove ere. Što se tiče najveće dinastije, Kinezi imaju različita mišljenja. Jednom sam na Šangajskoj izložbi anketirao prolaznike i posetioce o njihovoj omiljenoj dinastiji, onoj koju smatraju najboljom, i većina je izabrala Tang (618–907. godine nove ere). Kada sam ih pitao zašto, mnogi su rekli da je to bilo doba „kada je Kina izašla u svet i svet došao u Kinu“ – Tang je bila vrhunac kineskog kosmopolitskog carstva. Takođe, isticali su Tang kao eru izuzetnih kulturnih dostignuća, a najviše su ga cenili zbog poezije, koju svi Kinezi uče u školi i vole i danas. Većina bi se složila s tim, ali ja imam posebnu naklonost prema dinastiji Sung (960–1279), periodu neverovatnih kulturnih i naučnih dostignuća.

Šta predstavlja Učitelj Kung, odnosno Konfučije za Kineze? Zašto je za maoiste borba protiv Konfučija bio najvažniji zadatak čitave partije, vojske i nacije? Da li za kineski narod, u svojoj dugoj istoriji, postoji ijedna ličnost jednake važnosti kao što je bio Konfučije? Da li je imao dostojne sledbenike ili slavne pretke?

Konfučije je poučavao o dužnosti i pravdi, moralu i uljudnosti, sinovskoj pobožnosti i brizi za pretke, kao i o dobrom upravljanju, društvenoj koheziji i konformizmu (pod uslovom da je vladar pravedan). U svemu tome, on je ključna figura čitave kineske tradicije. Umro je oko 479. godine pre nove ere, što znači da je bio savremenik Bude. Inače, Konfučije nije napisao ništa – svi njegove izreke potiču iz zapisa njegovih učenika i sledbenika. Za života je bio neuspešan, ali u doba dinastije Han (otprilike u periodu Rimskog carstva na Zapadu) postaje centralna figura u obrazovanju državnih službenika i od tada njegovo učenje postaje stub kineske culture. Imao je mnoge velike naslednike koji su preispitivali i nadograđivali njegova učenja, a možda najvažniji među njima bio je Džu Si, koji je za kinesku tradiciju bio jednako značajan kao Aristotel za zapadnu misao. Tokom Kulturne revolucije Mao je pozvao Crvene garde da unište „četiri starine“: „stare ideje, staru kulturu, stare navike i stare običaje“, verujući da je kineska tradicionalna civilizacija postala teret na putu modernizacije i da je sputavala i zarobljavala umove ljudi. Međutim, posle Maoa, Konfučije se vratio u fokus, zajedno sa svim tradicionalnim oblicima kulture, a predsednik Si Đinping je nedavno podržao novo izdanje Konfučijevih učenja!



U Vašoj „Priči o Kini“ progovaraju i terakota vojnici. U pismima čitamo svakodnevicu ovih vojnika. Kako ste se Vi osećali čitajući emotivna pisma običnih ljudi upućenih porodici, voljenima? Da li su Vam se neka urezala u pamćenje?

Ovo su neki od najfascinantnijih istorijskih izvora koje možete pročitati, a mnogi od njih objavljeni su tek u poslednjih nekoliko godina. Na Zapadu imamo tendenciju da ratnike od terakote doživljavamo kao sliku Kine: regimentisanu, bezličnu, poslušnu autoritetu i slično. Ali kineski narod, naravno, nije takav – niti je ikada bio. I ovde, iz perioda pre 2000 godina, stvarni glasovi odjekuju jasno i glasno: puni života, humora i vitalnosti – vojnici iz Ćinove vojske pišu kući, govore o opasnostima rata, raspituju se o predstojećem porodičnom venčanju, pitaju može li majka nabaviti malo platna na pijaci i sašiti im košulju. Tipičan glas običnih ljudi kroz čitavu kinesku istoriju.

Od preko četiri milenijuma koliko neprekinuto traje kineska istorija, postoje li periodi koji su bili najizazovniji za očuvanje njihovog kulturnog identiteta?

Istorija Kine je dugi ciklus uništavanja i obnove, a ponekad je pravo čudo što su neke stvari sačuvane. Tajpinški ustanak, najgori rat 19. veka, donela je neverovatno uništenje arhiva i biblioteka u velikom kulturnom središtu delte Jangcea. Kulturna revolucija šezdesetih godina bila je razorna za lokalne arhive i porodične zbirke širom zemlje. Ali Kinezi vole svoju istoriju – i svoje porodice – i uvek su se trudili da sačuvaju zapise o svojim precima. Mao Cedung je 1949. rekao da se Kina konačno uzdigla, a Deng Sjaoping je od 1979. primenjivao princip poznat kao „pritajeni tigar, skriveni zmaj“. Sa dolaskom Si Đinpinga 2012, da li je došao trenutak da se tigar i zmaj otkriju svetu i ostvare kineski san?

Kako je Kina, za razliku od Evrope, razvila osećaj o jedinstvu, i pored etnolingvističke podele na sever i jug? Šta narod od 1.250.000.000 stanovnika drži u istoj državi, tako da se protive podelama? Kakvu tajnu dugovečnosti krije Kina?

Delimično je to istorijska slučajnost: Kina je mogla završiti poput Evrope, sa dvadeset različitih država. Ali se rano ujedinila – u 3. veku pre nove ere – i od tada, čak i kada bi se raspala u velikim krizama na kraju nekih dinastija ili pretrpela stranu invaziju, uvek bi se ponovo ujedinila. Tako je osećaj zajedničke kulture – ono što je Konfučije još u 5. veku pre nove ere nazivao „ovom našom kulturom“ – bio izuzetno snažan još od davnih vremena.

Da li ste tokom četiri decenije boravka u Kini došli u priliku da upoznate nekog od kineskih predsednika?

Ha! Nažalost, ne, iako bih rado postavio Dengu nekoliko pitanja o tome šta je zaista nameravao i čemu se nadao reformama i otvaranjem Kine. Može li zaista postojati ekonomska sloboda bez političke slobode? Može li, kao što je Huang Zongši rekao u 17. veku, vladavina čoveka opstati bez vladavine zakona?

Koliko ste u toku sa savremenom kineskom književnošću? Imate li omiljene pisce iz 20. ili 21. veka koje naročito volite da čitate?

Više sam zainteresovan za kineski film – prošle godine nije bilo nijednog holivudskog filma na kineskoj top-listi! Što se tiče pisaca, tu su oni iz 20. veka, kao što je Lu Sjuen, naravno (koji se pominje u knjizi): često se zaboravi da je on takođe prevodio Žila Verna. Naučna fantastika je zapravo važna struja u modernoj kineskoj književnosti – pisci poput Liju Cisina; kao sjajan uvod preporučuje se Ken Lijuova antologija naučne fantastike Broken Stars. Ali ja sam zaista tradicionalista: moji omiljeni pisci su još uvek oni iz mog detinjstva, Tang majstori i Song dame: nedavno sam snimio film prateći Du Fujevo putovanje u vreme rata, i upravo sam objavio malu knjigu o tom putovanju: „U stopama Du Fua“. Li Ćingdžao je sledeća, nadam se.
 
Autor: Siniša Bošković
Izvor: časopis Bukmarker, br. 50