Džulijan Felouz o romanu „Nedovršena prošlost“: Emocije su univerzalne

Roman „Nedovršena prošlost“ počinje kada anonimni narator, pripadnik niže aristokratije, primi neočekivani poziv od Dejmijana Bakstera, nekadašnjeg prijatelja sa Kembridža koga nije video decenijama. Ovaj susret uvodi nas u priču o londonskom visokom društvu šezdesetih godina prošlog veka – o naivnim debitantkinjama, ambicioznim šarmerima i njihovim gotovo nepromenjenim verzijama četrdeset godina kasnije.



Džulijan Felouz je 2009. godine boravio u Čikagu, gde je njegovo ostvarenje From Time to Time, sa Megi Smit u glavnoj ulozi, prikazan na Međunarodnom festivalu dečjeg filma gde je i ovenčan nagradom za najbolji film. U telefonskom razgovoru za Book Reporter opisao je jezero Mičigen kao „začarano more koje okružuje dvorac iz bajke“.

Kako je nastala ideja za roman „Nedovršena prošlost“?

Zamolili su me da napravim TV seriju o ukidanju predstavljanja debitantkinja pred kraljicom 1958. godine. Međutim, kada sam pogledao prilog, shvatio sam da autori nisu dosta toga znali o društvenoj sezoni – sa predstavljanjem se nastavilo još nekih tridesetak godina. Imao sam utisak da sam deo nečega što je palo u zaborav. Tražio sam način da pišem o tom vremenu i struktura društvene sezone mi je omogućila da se krećem između 1968. i 2008. godine. Kao tematski okvir, jeu d'esprit, koristio sam sastavne elemente društvene sezone poput čajanki, balova, Askota…

Prva rečenica romana me je oduševila: „London je za mene sada ukleti grad, a ja sam duh koji ga proganja.“ Upravo tako se osećam svaki put kada se vratim u Njujork – kao da ste u snu, u kojem poznajete grad, ali vam je on istovremeno i stran.

To je onaj čudan osećaj kada prolazite pored poznatih vrata, ali znate da vas više niko iza njih ne očekuje. Kada prolazite pored restorana u koji ste ranije stalno išli, ali se ne sećate kada ste prestali da idete, ili zašto. Vezanost za prostor protok  vremena čini još jasnijim.

Zašto narator nema ime?

To je čest postupak u književnosti – setimo se Prusta. Neizvesno je da li je narator ja. Učinivši ga bezimenim, nisam ga pretvorio ni u nekog drugog. Ali nije ja. Istovremeno i jeste i nije ja. Želeo sam da ostane univerzalan.

„Kad sam bio mlad, mislio sam da imam čudesan instinkt da razlikujem dobro od lošeg, kvalitetno od jeftinog, sveto od profanog. Dejmijan Bakster je, naprotiv, bio pravi stručnjak za to. Odmah je znao da sam naivčina“, pripoveda narator. Da li ste ikada bili slični naratoru?

Verovao sam da imam nepogrešivu moć rasuđivanja i da se razumem u suštinu života. S godinama shvatite koliko ste se varali – jer što ste stariji, to ste zbunjeniji. U mladosti vam je takva samouverenost neophodna – bez nje biste se možda skrivali ispod kauča čekajući da sve prođe. Zato treba biti zahvalan na samopouzdanju u tom periodu.

Na internetu sam pronašla fotografije koje neodoljivo podsećaju na scene iz knjige, poput one na kojoj se vidi princeza Olga Andrejevna Romanov na balu koji je održan 1968. godine u hotelu Dorčester. Mislila sam da ste sve izmislili.

Svaka zabava u knjizi inspirisana je stvarnim događajima. Na primer, bal organizovan za Olgu Romanov poslužio je kao osnova za Dagmarin bal, iako lik Dagmare nije na njoj zasnovan. U časopisu Tatler objavljena je fotografija na kojoj razgovaram sa jednom devojkom obučen kao husar, baš kao narator.

Prisustvovao sam jednoj zabavi održanoj 1972. godine u Estorilu, u Portugalu, na kojoj se okupilo društvo koje se družilo na društvenim sezonama, slično onome što se dešava u romanu. Nakon što je knjiga objavljena, neki od njih su mi rekli: „Nismo imali pojma šta se sve to tamo dešavalo!“ Naravno da se nije dešavalo, ali kada ljudi prepoznaju nešto što je delimično istinito, skloni su da pretpostave da je sasvim istinito. Kao pisac, smatram da tačni detalji pružaju osećaj autentičnosti.

Izgleda da je još jedna scena „pozajmljena“, pošto sam naletela na fotografiju sa konjičkih trka iz 1968. godine ispod koje piše da je jedna od osoba na njoj debitantkinja i jahačica Džejn Haris, obučena u mini-haljinu. Sutradan je u Tajmsu objavljeno da joj nije dozvoljeno da uđe u objekat zato što je nosila bele krep suknja-pantalone. Ušla je u očev auto, presvukla se u superkratku mini-suknju, stavila veštačke trepavice i lažne pegice – a onda joj je dozvoljen ulazak.

Scena sa Džoanom koja skida pantalone na Askotu inspirisana je Džejn Haris. Međutim, Tajms je pogrešio: Džejn je ostavila gornji deo odeće, ali je skinula samo pantalone [u autu]. Džoana ih skida na ulazu, što mi je delovalo kao malo bolje rešenje.

Sećam se svoje prve posete Odaji užasa u Muzeju madam Tiso kada sam bila mala. Vaši opisi u knjizi se podudaraju sa mojim sećanjima – odrubljene glave Marije Antoanete, Luja Šesnaestog i Robespjera, sa krvlju koja im teče iz nosa. Da li ste zaista bili na zabavi koja je tamo održana?

Moja pokojna majka je krajem šezdesetih bila predsednik (u to vreme se nije govorilo „predsednica“) odbora za organizaciju godišnjeg bala koji je bio upriličen kako bi se prikupila sredstva za istaknutu dobrotvornu organizaciju. Bal koji mi je dobro ostao u sećanju bio je organizovan u Muzeju madam Tiso, a diskoteka je bila smeštena u Odaji užasa. Organizacija i prostorni raspored ovog bala se poklapaju sa onim iz knjige. Međutim, bal na kome smo dobili braunije sa hašišom [što u knjizi dovodi do haosa u muzeju voštanih figura] održan je negde na Kings Roudu, na debitanstkoj zabavi jedne Amerikanke koja je te sezone bila u Londonu.

Detalji sa zabava su fascinantni. Kako ste rekonstruisali duh 1968. godine?

Oslanjao sam se na sećanje. Fotografije iz požutelih časopisa pomažu, ali kada počnete da se prisećate, detalji sami isplivavaju – od toga gde ste parkirali automobil do prvog razgovora na zabavi. Pretpostavljam da je to osnova psihoanalize: krenete polako, a onda sećanja prosto naviru.

U knjizi se oseća duh šezdesetih – često su mi tokom određenih scena na um padale pesme grupe Kinks. Da li ste tokom pisanja romana „Nedovršena prošlost“ slušali muziku iz tog perioda?

Nikada ne slušam muziku dok radim, jer mi odvlači pažnju. Ali se naravno sećam muzike tog doba. Kinksi, Roling Stonsi, Enimalsi predstavljali su jedan drugi ton šezdesetih. Ipak sam više voleo melodičniji, tradicionalniji zvuk, koji je pao u zaborav dolaskom te revolucije šezdesetih.

„Primarni zadatak svakog aristokrate je da ostane na vrhu. Burbon ili Bonaparta, kralj ili predsednik, pravi aristokrata razume ko je na vlasti i kome se sledećem treba pokloniti“, pišete u romanu.

Nakon rata aristokrate su znale da je stari poredak nestao, ali nisu znale šta dalje, da postoji nov način života. Stare kuće su zjapile prazne ili su rogobatno nadograđivane. Mlađe generacije su pronašle način da prežive: uz pomoć dobrih finansijskih saveta i odustajanja od prodaje svih umetničkih dela iz privatnih salona. Neki su se veoma dobro adaptirali – poput grofa od Ličfilda koji je postao slavni fotograf. Bio je veoma moderan čovek.

Naratorov otac sve to sumira ovako: „Nateran si da se vratiš u sopstvenu prošlost i da je porediš sa svojom sadašnjošću. Primoran si da se setiš šta si želeo od života kao devetnaestogodišnjak, pre četrdeset godina, pre nego što si znao šta je život. Zaista, moraš se suočiti s onim što ste svi želeli od života, s onim luckastim, preterano našminkanim devojkama i sujetnim, uobraženim mladićima sa kojima si se tada družio. Sada, zahvaljujući Dejmijanu, moraš videti šta se dogodilo s njima. Šta se dogodilo s tobom.“

Mislim da je to suština knjige. Otac je na neki način deus ex machina. Ima veći uticaj na naratora od bilo koga drugog, i mnogo je važniji od njegove devojke [koja biva ostavljena].

Utisak mi je da je „Nedovršena prošlost“ tužna knjiga.

Svako mora da se suoči sa vlastitim životom kao što kaže naratorov otac. U meni postoji jedna melanholična crta koja u ovoj knjizi dolazi do izražaja. Najbolje čemu možemo da se nadamo u životu jeste neki razuman kompromis. Adolescentski san o savršenoj sreći uništio je više života nego što ih je poboljšao. Na kraju romana „Snobovi“ narator pita Idit da li je srećna, na šta odgovara da je „dovoljno srećna“. Moja filozofija podrazumeva cinično prihvatanje činjenice da se u životu moraju uraditi samo dve stvari: da upoznate sebe i odrastete. Društvo ne podstiče ljude na ovo drugo, već ih primorava da ostanu u stanju paralizovane adolescencije.

Tvrdite da ovaj roman nije kritika društva, ali u njemu secirate višu klasu Britanaca. Da li je bilo negativnih reakcija?

Mislim da su navikli na mene. I da su likovi poštenije, verodostojnije prikazani. Nije cilj bio kritika, već veran prikaz jednog istorijskog perioda. Prilično sam mu bio naklonjen, ali se trudim da za njim ne žalim. Iako smatram da je roman „Nedovršena prošlost“ zahtevniji, čitaoci su ga prihvatili, što mi je drago. Stekao je svoju publiku, što znači da ima šta da ponudi.

Verujem da je zbog toga što je slojevitiji od „Snobova“.

„Snobovi“ govore o pokušaju da se uđe u svet koji vas odbija, da bi na kraju došli do spoznaje da nije ni bilo vredno truda. „Nedovršena prošlost“ se bavi starenjem i sećanjima o minulim vremenima. Nije važno da li ste taj svet poznavali – emocije su univerzalne.

Autor: Bela Stander
Izvor: bookreporter.com
Prevod: Kristijan Vekonj